Kolo srpskih sestara nastalo je 28. avgusta 1903. godine u Beogradu, u vremenu kada su se žene sve snažnije uključivale u humanitarni, prosvetni i javni život. Među ključnim inicijatorkama bile su slikarka Nadežda Petrović i Delfa Ivanić, dok su Branislav Nušić i Ivan Ivanić pomogli u izradi prvih pravila društva. Za prvu predsednicu izabrana je Savka Subotić, jedna od najznačajnijih zagovornica obrazovanja i društvenog angažmana žena tog doba.
Od početka, Kolo je povezivalo humanitarni rad sa prosvetiteljstvom i očuvanjem kulturne baštine. Prikupljana je pomoć za ugrožene, osnivane su škole i kursevi, pomagani učenici i siromašne porodice, a članice su tokom ratova radile kao dobrovoljne bolničarke. Godišnjak „Vardar“, pokrenut 1906, bio je jedno od sredstava kroz koje je Kolo širilo svoje ideje i okupljalo saradnike.
Posle Prvog svetskog rata delovanje Kola dobija još širi socijalni karakter. Osnivani su programi pomoći ratnim invalidima, siročadi i udovicama, organizovane zanatske i obrazovne aktivnosti, a 1927. godine u Domu Kola počeo je da radi i „Mali univerzitet“, zamišljen kao prostor predavanja i širenja znanja.
Tokom Drugog svetskog rata rad Kola bio je zabranjen, a deo imovine i arhive je izgubljen ili oduzet. Obnova rada u Srbiji počela je 1990. godine. Time je vraćena organizovana tradicija humanitarnog i kulturno-prosvetnog angažmana koja danas živi kroz različita kola i odbore u zemlji, regionu i dijaspori.
Zašto je ova istorija važna danas
Vrednost Kola nije samo u dugovečnosti. Njegova istorija pokazuje kako se dobrovoljni rad prilagođavao potpuno različitim vremenima: od bolničarki i zanatskih škola, preko stipendija i kulturnih programa, do savremenih donatorskih akcija, podrške porodicama i rada sa mladima. Ideja je ostala ista – organizovati dobrotu tako da ona postane pouzdana društvena pomoć.
