Monografiju Kola srpskih sestara u Subotici možete preuzeti ovde:
Zoran Veljanović, Dijana Musin, Kolo srpskih sestara u Subotici 1938–2008.
Aktivnosti srpskih dobrotvornih i prosvetnih društava u Subotici u 19. i početkom 20. veka
U gradovima Austrougarske gde su živeli Srbi i bili manjinsko stanovništvo, srpska prosvetna i dobrotvorna društva predstavljala su kulturni pacifički ali uporni otpor gušenju nacionalnog identiteta i imala su cilj da održavaju svest o kulturi, istoriji i nacionalnom identitetu u sistemu i istorijskom periodu kada je nametanje jezika, religije i kulture vladajuće većine bilo sveprisutno i prosto mera progresa vlasti.[1] Budim, Pešta i Sentandreja,[2] a kasnije Sombor, Sremski Karlovci, Novi Sad itd., bili su gradovi koji su predstavljali centre duhovnog i kulturološkog života Srba. U prilikama koje su formirale uslove života u tom regionu, Srbi su imali mogućnost da steknu obrazovanje u uglednim školama, koje će uticati na stvaranje građanskog sloja koji će moći da oblikuje i razvija tok srpske nacionalne prisutnosti i razvoja u Austrougarskoj u toku 19. i početkom 20. veka. Subotica kao grad u kojem su Srbi takođe bili manjinsko stanovništvo, između ostalog, i kroz aktivnosti i delatnosti dobrotvornih i prosvetnih društava, pratilo je ovu težnju, po uzoru na ostale gradove kao što su Novi Sad, Sombor, Senta, Segedin itd., u kojima su se odvijale slične aktivnosti.
Sam razvoj gradske kulture, Mađarska revolucija (1848–49) i proglašenje Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata (1849–1860) carskim dekretom, koji je bio nezavistan od Ugarske a pod ministarstvom u Beču, dovele su Srbe u Suboticu u tu situaciju da su mogli biti postavljani za službenike. Ta činjenica je podsticala mnoge ugledne građane i imućnije seljake da sve više školuju svoju decu. Subotički đaci koji su se školovali širom Ugarske i van nje, postajali su kasnije javni radnici i kulturni poslenici i tako sticali kakav takav uticaj i ostvarili svoj istorijski udeo i doprinos u kulturnom uzdizanju subotičkih Srba. Usvojivši tadašnje klasično obrazovanje, sa znanjem srpskog, mađarskog, nemačkog jezika, postepeno su preuzimali i političku odgovornost za svoj narod.[3] Mladići iz brojnih porodica, od kojih ćemo nezasluženo skromno navesti neke kasnije u tekstu, školovali su se u najboljim školama, a naročito su bili omiljeni protestantsko-evangelistički liceji i reformatorske škole, kod profesora širom Habzburške monarhije, u Segedinu, Pečuju, Pešti, Požunu, Šopronu, Đuru, Temišvaru, Kežmarku, Kečkemetu, Kočicama, Prešovu itd.[4]
U takvom intelektualnom poletu, subotički Srbi su do sredine 20. veka osnovali veći broj dobročinskih, kulturnih i prosvetnih društava. Ovakva nacionalna energija koja je zračila iz mladih i obrazovanih građana, nije prijala vlasti koja je u mnogome otežavala rad dobrotvornih društava, da li preko birokratskih razloga ili zabranama.[5]Osnivajući se jedno po jedno, po uzoru na društva u drugim gradovima, broj srpskih dobročinskih, kulturnih i prosvetnih društava koja su bila oslonac mladom srpskom građanstvu i nosioci društvenog života, narastao je na desetak.[6] Po uzoru na Somborsku dragovoljačku družinu, osnovana je pod upravom Teodora Prokopčanjija, kratkovečna Srpska diletantska družina kao stalna pozorišna trupa (krajem 1849. i početkom 1850)[7] u čijem je glumačkom ansamblu bio i Antonije Hadžić, jedan od ranije pomenutih obrazovanih Srba koji su ostavili svoj trag, koji je bio sekretar, potom predsednik Matice srpske, urednik Letopisa Matice srpske i listova Matica i Pozorište, i upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[8] Izvestan je upravo njegov uticaj, kao i uticaj Srpske čitaonice u Novom Sadu sa predsednikom Svetozarom Miletićem, na osnivanje Srpske čitaonice u Subotici (1862) čiji je predsednik bio Jovan Dimitrijević, gradonačelnik Subotice za vreme Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata.[9]Srpska čitaonica u Subotici, čiji su osnivači i članovi bili vrlo ugledni i obrazovani ljudi građanske klase, bila je izuzetno jak centar kulturnog i prosvetnog napretka i unapređenja, kao i negovanja nacionalne svesti. Još jedno vodeće kulturno društvo je osnovano u mladom subotičkom građanskom društvu – Srpska pevačka družina (1865), čiji je prvi predsednik i horovođa bio ugledni advokat Đura Manojlović.[10] Članovi družine su u početku bili samo muškarci ali je kasnije preraslo u mešoviti hor, pristupanjem i ženskih članica u društvo. Družina je negovanjem muzičke baštine, obavljala kulturni i nacionalni rad.[11]
Nešto kasnije (1877) osnovano je društvo koje je vrlo srodno Kolu, ne samo po aktivnostima i dobročinskoj delatnosti nego i po strukturi u smislu da je društvo bilo žensko,[12] a to je Dobrotvorna zadruga Srpkinja. Tu bi trebalo spomenuti da je element prisutnosti žena u javnom životu, u obrazovnim institucijama, u intelektualnom stvaranju, umetnosti i politici bio izuzetno značajan jer je pored svih ostalih težnji koja su ovakva društva i zadruge imale, to bila odskočna daska u ostvarivanju ravnopravnosti i obrazovanja žena.[13] Dobrotvorna zadruga srpkinja (kao i Kolo srpskih sestara) je sa ostalim ženskim društvima, uticala na obrazovanje srpskih devojaka u Subotici, podržavajući ih stipendijama, podizanjem internata i osnivanjem ženskih škola. Pored dobročinskog doprinosa, ovaj doprinos prosvetnom i edukativnom uzdizanju ženskog građanstva je neprocenjiv za napredak istog.[14] Ovo društvo predstavlja prvu inicijativu udruživanja žena i ženski doprinos celokupnom kulturnom i nacionalnoj prosperitetu.[15] Zadruga je pomagala onima u nevolji (kao što su bili stradalnici u Segedinu 1879. kada je izlivanje reke Tise nanelo katastrofalnu štetu stanovništvu),[16] delila novčanu i materijalnu pomoć siromašnima, deci, stipendirala siromašne studentkinje, pomagale bolesnike i bolnice…[17] 1946. godine, kao mera kontrole tadašnjih vlasti, Dobrotvorna zadruga Srpkinja i Kolo srpskih sestara postaju članovi jedne sekcije pod imenom Ženska sekcija srpskog kulturnog društva.
Citat iz Izveštaja o radu Zadruge, čini se najbolje dočarava prirodu delatnosti ove ženske zadruge a ujedno i uvertiru nastanka samog Kola: „Plemeniti osećaji, koji su rukovodili naše vrle Srpkinje iz dana osnivanja naše Zadruge po tradiciji prenose se sa generacije na generaciju tako da sa radošću možemo da istaknemo, da osećaji milosrđa i humanosti nisu izumrli ni u našim najnovijim danima delatnosti u okviru naše Zadruge, čemu su najbolji dokazi nebrojeni čini dobročinstva koja je Zadruga naša ukazala svagda i u svakom slučaju, kada je njena pomoć tražena ili kada je njenu milosrdnu ruku i njen prilog zahtevala kakva nacionalna potreba.“[18]
Osnivanje matičnog Kola srpskih sestara u Beogradu
Početkom 1903, u Staroj Srbiji i Makedoniji[19] Srpsko stanovništvo je bilo zahvaćeno novim talasom rata i izloženo stradanjima. „…Malo je porodica u kojima žensko čeljade nije bilo osramoćeno, gde bar jedan član nije ubijen, bilo mučki ili prsa u prsa… Žene ostaše bez drugova, nejač bez roditelja i hranitelja… bilo je ranjenih i bolnih, umno obolelih, gladnih i žednih, golih i bosih… Srpkinje iz slobodne Srbije, iz prestonice, razumedoše svoj zadatak.“ Ovaj citat iz Vardara za 1906. godinu, godišnjaka Kola, čini se najbolje dočarava razloge zbog kojih se stvorila ideja o osnivanju Kola.[20] Pored obrazovanih muževa, kolega i prijatelja, obrazovane i umne žene su ponovo želele da doprinesu koliko mogu, dobročinstvom i prosvetnim radom.
Ideja o osnivanju ženskog dobrotvornog društva koje bi pružalo dobročinsku pomoć unesrećenima i prognanima u Staroj Srbiji, potekla je od Delfe Ivanić, a za sam nastanak Kola se vezuju i druga ugledna imena kao što je Nadežda Petrović. Na sastanku tokom leta 1903. godine, u kući Mite Petrovića[21] u Beogradu, sazvan je inicijalni sastanak na kome su Ivan Ivanić, inače Delfin muž, i Branislav Nušić, zajednički sačinili pravila Društva. Pravila određuju buduće Društvo kao žensko rodoljubivo–-humano–kulturno društvo koje će imati svoje odbore u svim većim mestima Kraljevine Srbije, sa zadatkom da pruža što veću pomoć. Nušić je imenovao organizaciju Kolo srpskih sestara. 15. avgusta 1903. u Beogradu u velikoj sali „Kolarca“, održana je osnivačka skupština gde je uz prisustvo mnogobrojnih zvanica, osnivača i samih članica osnovano rodoljubivo i dobročinsko društvo Kolo srpskih sestara. Za prvu predsednicu je izabrana Novosađanka Savka Subotić, žena dr Jovana Subotića.[22]
Pored prvobitne ideje da se pomaže ugroženima u Turskoj, Kolo je trebalo da prvenstveno bude kulturno-prosvetno društvo koje će širiti rodoljubive ideje i nacionalnu svest. Isto tako, uteha koju bi pružale članice dobročinstvom je bila suštinska. Po osnivanju, članice su odmah počele da se organizuju i prikupljaju pomoć u novcu, robi i stvarima, i uskoro su se organizovala prihvatilišta za postradale, bolesne i ranjene. Članice su neumorno bile aktivne i angažovane oko uključivanja što većeg broja žena u poziv kao i u motivisanju dobrotvora. Da bi svoj rad približili stanovništvu, od 1906. pokrenuli su časopis godišnjak, kalendar Vardar.[23]
Tokom Prvog svetskog rata mnoge članice Kola srpskih sestara imale su značajnu ulogu u lečenju i zbrinjavanju ranjenika i bolesnih. Radile su po bolnicama širom Srbije, održavale čajdžijnice za ranjenike, izrađivale rublje i čarape za vojnike. Posle rata, oslobođenja i ujedinjenja, Kolo srpskih sestara osniva „Invalidski dom“ i „Zanatsku školu“ u kojima zbrinjava i vodi brigu o invalidima rata, siročićima i udovicama.[24]
Osnivanje Male ženske Antante igra važnu ulogu u radu Kola, s obzirom da je Kolo bilo aktivno u Narodnom ženskom Savezu u kojem je Delfa bila izabrana za predsednicu 1924.[25] Savez je bio u saradnji sa dobrotvornim i miroljubivim organizacijama u Čehoslovačkoj, Rumuniji, Poljskoj i Grčkoj.[26]
Između dva rata Kolo, nastavljajući svoj rad, razvija i svoje jugoslovenske i slovenske veze i udružuje snage sa odborima po celoj Jugoslaviji a stvaraju se i odbori u Americi među jugoslovenskim iseljenicima.
Po početku Drugog svetskog rata i okupacije Srbije, kao i druga rodoljubiva i nacionalna društva koja bivaju sputavana i onemogućivana u svom radu, i kolo trpi posledice. Rad kola se prekida, imovina je morala da bude predata. Arhiva Kola je delom razvučena, delom uništena ili spaljena i time je izgubljena velika količina građe koja je mogla da svedoči o još mnogim aktivnostima i događajima. Delfa je bila uhapšena a rad Kola je bio zabranjen. Neke članice Kola su nastavile da se bave dobročinskim radom učlanjenjem u Crveni krst.[27]
Kolo srpskih sestara obnavlja svoj rad 1990. godine, sa rodoljubivim i dobročinskim ciljevima. Za kratko vreme obnavljaju se 23 odbora sa preko 3000 aktivnih članica. Pokrenut je i list „Venac“.
Osnivanje Mesnog odbora Kola srpskih sestara u Subotici, njegov rad i gašenje 1959. godine
U vremenu fašističke manije koja je rasla u Evropi i nepobitno se približavala Srbiji, pored svih vidova otpora, javila se želja i potreba za ogranizovanjem još više rodoljubive pomoći. U samoj Subotici, jedan od načina na koji su žene htele da pomognu bio je kroz dobročinske delatnosti Kola. Kolo srpskih sestara u Subotici osnovano je 1. juna 1938. godine, odnosno njen Mesni odbor sa „dobročinskim i prosvetnim ciljem“, kako je navedeno u osnivačkom aktu[28]. U upravu društva izabrane su Mila Brašić, predsednica, Maca Gabrić, potpredsednica, Dragoslava Petrović, potpredsednica, Jelena Tišma, sekretarica i Marta Ilić, blagajnica, dok su za članice Upravnog odbora izabrane: Bojana Dimitrijević, Sofija Radašin, Melanija Alčin, Vukica Lungulov i Danica Marušić. U nadzorni odbor bile su izabrane: Olga Velebit, predsednica, i kao članice Dušanka Krnajić, Zora Birčanin, Kosa Martinis i Mila Tismanović.[29]
Upravni odbor je kao svoj prvi zadatak odredio uključivanje što većeg broja žena u rad Kola. Tako je u narednih šest meseci Kolu srpskih sestara u Subotici pristupilo preko 200 članica, kako je navedeno u Izveštaju. Tako je počela da se širi energija milosrđa i dobročinstva koja se realizovala u organizovanju velikog broja akcija u kojima se prikupljala pomoć koja je usmeravana siromašnima, starima i bolesnima. 30. oktobra, Kolo se priključilo proslavi 20-godišnjice Ujedinjenja i 10-godišnjice osnivanja Mesne čitaonice u Kelebiji, koja je proslavljena na samoj jugoslovensko-mađarskoj granici, kada je Bojana Dimitrijević održala govor u ime Kola u kome je prisutne podsetila na rodoljublje i dobročinstvo.[30]
Sledećeg meseca, u novembru, subotičko Kolo srpskih sestara je održalo svečanu sednicu u čast i prisustvo gostiju iz Glavnog odbora beogradskog Kola srpskih sestara koje je predvodila predsednica Delfa Ivanić. Uz svečarski program na sednici je pročitan izveštaj o dotadašnjem radu kao i planovima za naredni period. Potom je bila priređena „Dobrotvorna čajanka“ dok je umetnički program činio folklorni ansambl srpske omladine, koji je izveo splet srpskih i bunjevačkih igara.[31]
Tokom novembra, odenuta su siromašna deca iz Aleksandrova.[32] Materijal za odeću kao i samo šivenje darovale su same članice Kola srpskih sestara. Pomoć je bila velikodušno i sa zahvalnošću primljena. Istog meseca, na novoj sednici Kola, usvojen je predlog predsednice Brašić, da se 4. februara 1939. godine održi „Slovensko veče sa nacionalnim kostimima“. Prikupljen prihod bi se usmerio na siromašnu decu.[33]
U pograničnoj osnovnoj školi na Hajdukovu, 4. decembra 1939, podeljeni su odevni predmeti i pribor za ličnu higijenu (kaputići, čarape, sapuni, četkice i pasta za zube itd.) deci ratnih kolonista kada je dečji lekar izvršila besplatan pregled dece i drugog stanovništva.[34]
Po najavljenoj dobrotvornoj večeri sa nazivom „Slovensko veče“[35] koje je održano 4. februara u Jugoslovenskom narodnom domu kralja Aleksandra I Ujedinitelja,[36] organizovano je jedno od najvećih dobrotvornih priredbi.[37]Nastupio je veliki broj izvođača sa nacionalnim igrama i pesmama. Veče je otvorila nadahnutim govorom predsednica Kola Mila Brašić. Ukupan novčani prihod je bio van svakog očekivanja.[38]
Kada je središte Kola srpskih sestara u Beogradu organizovalo čuveni „Sveslovenski bal“ 17. marta 1939, članice subotičkog Mesnog odbora nastupale su sa spletom igara iz Bačke gde je posebno bio zapažen splet bunjevačkih igara.[39]
Početkom juna održana je dobrotvorna zabava u Oficirskom domu u Subotici, radi prikupljanja sredstava za pomoć.[40]
Posle godinu dana postojanja, pored drugih dobročinskih i prosvetnih društava koja su postojala i delovala u Subotici, Kolo srpskih sestara je brojalo preko 350 članica. Brojnim akcijama prikupljena su značajna sredstva, pomognute brojne porodice, udovice, ratna siročad, bolesni, nemoćni, dobrovoljačke kolonije i najugroženije stanovništvo. U toku prve godine postojanja održano je i 18 sednica.[41] 13. decembra 1939, subotičko Kolo osmislilo je akciju koja se nadovezala na prošlu godinu, s tim da ta praksa postane stalna i svakogodišnja. Nazvali su je „Zimska pomoć“. Akcija se sastojala u obilasku i pomaganju siromašne dece u dobrovoljačkim kolonijama u Severnoj Bačkoj, odnosno u dobrovoljačkim kolonijama u okolini Subotice, kojih je bilo desetak. Osim stalne pomoći u hrani i odeći, organizovana je lekarska pomoć i zdravstveni pregledi, predavanja iz domaćinstva, zdravstvene nege, higijene, ručnog veza (uz darivanja materijala za taj rad) itd.[42]
Stalna briga i pomaganje udovica i siromašne dece i školaraca iz dobrovoljačkih kolonija, izrodilo je ideju o osnivanju internata koji bi bio namenjen za decu siromašnih kolonista koji nemaju mogućnosti za školovanje.[43]Tražile su se mogućnosti za rešavanje tog pitanja, a ono je bilo u namenskoj zgradi koja bi odgovarala svrsi.
Zgrada „Srpska uzdanica“ je bila prostrana prizemna kuća sa dvorištem u ulici Zmaj Jovinoj, u neposrednoj blizini hrama Sv. Vaznesenja Gospodnjeg.[44] Do preimenovanja u internat, kao zadužbinska zgrada SPCO ju je izdavala i ostvarivala prihod. Nakon što je određena za svrhu internata, članice Kola su je preuredile i prilagodile nameni boravka i ishrane srednjoškolske, u prvo vreme ženske, dece. Internat „Naša uzdanica“, odnosno preuređena i prilagođena zadužbinska zgrada, počela je da prima svoje prve stanovnike početkom školske 1939/40. godine, a zvanično je otvoren internata 22. februara 1940. godine.[45] Internat je nazvan najpre „Jugoslovenska uzdanica“, u duhu rodoljublja i dobročinstva prema slovenskoj braći, da bi zatim u naletu narastajućeg fašizma u Kraljevini Jugoslaviji preimenovan u „Srpska uzdanica“.
Početkom 1940. godine, Kolo srpskih sestara je priredilo dobrotvornu „Zimsku zabavu“ u Sokolskom domu. Da bi prihod mogao da koristi većem broju korisnika internata, Upravni odbor Kola srpskih sestara je organizovalo široku akciju uključivši i druga dobrotvorna društva u Subotici,[46] pa i sam Crveni krst koji je bio državna ustanova. Sav prihod od Zabave bio je usmeren ka devojačkom „pensionatu Jugoslovenska uzdanica“.[47] Odaziv dobročinskih društava ali i Crvenog krsta kao državne ustanove, potvrđuje da su ona dobro sarađivala, a sve za dobrobit svojih sugrađana. Od Senata grada Subotice, tražena je izvesna količina ukrasnog zelenila, vina i nacionalnih zastavica koje su se prodavale.[48] Prihod od ulaznica, prodatog vina i zastavica usmeren je na dobrotvorne svrhe.
Pred sam rat, izvršene su pripreme za tradicionalnu manifestaciju „Veče slovenske igre, pesme i nošnje“,[49] koja je donosila značajan prihod u korist izdržavanja devojačkog internata. Velika sala „Doma kralja Aleksandra I Karađorđevića“ odnosno „Sokolskog doma“, posebno je ukrašena cvećem i nacionalnim trakama i zastavicama. Od Gradskog senata dobijeno je vino za goste i materijali za ukrašavanje. 1. februara 1941. godine, u velikoj sali „Sokolskog doma“ održano je dobrotvorno veče Kola srpskih sestara u Subotici, koje je, kasnije se ispostavilo, bilo i poslednje. Prikupljen novac od prodaje karata,[50] vina i zastavica bio je u najvećoj meri usmeren ka internatu u kome su „potpuno besplatno“ smeštene 35 devojčica najsiromašnijih naseljenika kolonista.
Pripreme za organizovanje „Srpske književne večeri“[51] na kojoj je trebala sa pesmama i igrama da nastupi grupa koju je predvodila Maga Magazinović, a od književnika Veljko Petrović i istoričar Vladimir Ćorović i koja je trebala da se održi u velikoj sali Gradskog pozorišta 6. aprila 1941. godine, prekinulo je iznenadno bombardovanje Beograda i drugih gradovi, kao i vojni ciljevi Kraljevine Jugoslavije.
Napadom na Kraljevinu Jugoslaviju i okupacijom Bačke i Subotice 1941. godine, otpočela je denacionalizacija i institucionalna mađarizacija slovenskog stanovništva. Jedna od mera je bila i posebna odluka, da se na teritoriji Bačke unište ili zaplene sve knjige pisane slovenskim jezikom, kao i knjige jevrejskih autora. Vojna uprava ubrzo je otpočela sa sprovođenjem ove odluke. Iz Srpskih čitaonica (Sombor, Subotica, Bečej, Srbobran…) i drugih biblioteka, jedan deo knjiga je bio uništen ili zaplenjen, a jedan deo njihovih fondova predat je sličnim ustanovama po Mađarskoj ili jednostavno fabrikama za preradu hartije gde je uništen.[52] Po ulasku okupatorske vojske u Suboticu, srpskim društvima, kao i Kolu, je zabranjen rad, oduzeta imovina, arhiva razvučena ili uništena (osim onoga što se sklonilo na sigurna mesta po privatnim kućama).
Usled ratnih zbivanja i okupacije, jedan broj srpskih društava koji se nalazio u Srpskom pravoslavnom domu, odnosno zgradi Zadužbine Dušana Radića,[53] prestao je sa radom.
Stradanje srpskog stanovništva i društava koja su postojala nastavio se tokom svog vremena okupacije. Na takvo stradanje nadovezalo se savezničko bombardovanje Subotice krajem leta i početkom jeseni 1944. godine. U savezničkim bombardovanjima stradalo je pored civilnog stanovništva i veliki broj fabričkih, zdravstvenih, školskih, crkvenih, zadužbinskih i drugih stambenih objekata.[54]
Nova vlast je kao meru kontrole nad nacionalnim društvima, juna 1945. osnovala Srpsko kulturno društvo u čiji sastav su po naređenju vlasti ušli: Srpsko pevačko društvo „Graničar“, Dobrotvorna zadruga Srpkinja, Srpska čitaonica i Kolo srpskih sestara. U avgustu 1945. godine, Srpsko kulturno društvo se vratilo u spratni deo Zadužbine Dušana Radića. Kolo je nastavilo svoje aktivnosti nakon toga u sklopu Srpskog kulturnog društva, ali vrlo skromno i otežano. 1946. nastaje Ženska sekcija srpskog kulturnog društva, u okviru koje nastavlja svoj rad Kolo srpskih sestara, kao i Dobrotvorna zadruga Srpkinja, i dalje vrlo otežano. Konačno, gradska administracija je odlučila da se zgrade u kojima su Društva delovala jedna za drugom nacionalizuju 1959. godine, time ih ostavljajući bez osnovnih uslova za rad. Iz tog razloga, kao i druga nacionalna društva, Kolo srpskih sestara je bilo ugašeno i njegova delatnost prekinuta.
Obnova Mesnog odbora Kola srpskih sestara u Subotici 1992. godine
U strahoti realnosti građanskog rata u SFR Jugoslaviji, obnovljen je Mesni odbor Kola srpskih sestara u Subotici 3. oktobar 1992.[55] Subotičke žene odlučile su da obnove rad ovog plemenitog društva i na taj način pomognu ratom zahvaćenim zapadnim krajevima SFR Jugoslavije i učine koliko mogu, jer su stradanja bila poražavajuća i strašna. Predviđeno je da obnovljen Mesni odbor Kola srpskih sestara u Subotici[56] bude sastavni deo Kola srpskih sestara, dobrotvornog udruženja u Beogradu, i na taj način preuzme sva prava i obaveze Mesnog odbora Kola srpskih sestara u Subotici, koje je bilo osnovano 8. juna 1938. godine.[57] Obnovljen milosrdni i dobročinski rad subotičkih žena tako je nastavljen povukavši za sobom i oko sebe i sve one koji su želeli na neki način da pomognu drugima ali nisu imali prilike niti su znali kako i gde. Na taj način osnovani su još neki Mesni odbori Kola srpskih sestara u okolini Subotice, kao na primer u Bajmoku, Pačiru, Senti…
Delatnost Kola srpskih sestara u Subotici se iz dana u dan razgranavala i uvećavala, te su se akcije na milosrdnom, dobrotvornom i prosvetnom polju iz dana u dan povećavale.
Aktivnosti i delatnost Kola se i danas vredno nastavljaju i realizuju u pružanju pomoći i kulturno-prosvetnim delatnostima. Pomoć se ukazivala (i još se ukazuje) na razne načine, od slanja namirnica i potrepština u ratom zahvaćene gradove i naselja devedesetih, do dodele stipendija, sakupljanja i deljenja pomoći u novcu, odeći, hrani, školskom priboru, krevetima, dušecima, stvari za domaćinstvo, sredstva za higijenu itd., svima onima kojima je pomoć bila potrebna – bolnicama, siromašnima, bolesnima, socijalno ugroženim porodicama, bolesnoj ali i nadarenoj deci kojoj je trebala podrška, do brige o izbeglima i o izbegloj deci. U svojim prosvetnim delatnostima Kolo je obeležavalo tradicionalne srpske pravoslavne praznike povodom kojih je delilo pomoć ugroženima, proslavljalo svoju slavu Malu Gospojinu, organizovalo izložbe, ekskurzije, literarni konkurs, predstave i programe, književne večeri, humanitarne koncerte… Uz pomoć svojih podržavalaca, donatora i svih ljudi dobre volje kao i svojih vernih članica, Kolo srpskih sestara nastavlja tradiciju dobročinstva i danas.
Ova dobročiniteljska organizacija je jedna tanka ali značajna nit koja se provlači kroz deo srpske istorije a pored svih događaja i pojava koje čine istoriju jednog naroda, predstavlja nezamenljivu nadu da čovek zaista može da bude čovečan.
Izvori i literatura
Arhiva KSS u Subotici
Arhiv SPCO u Subotici
IASu, F. 47 Senat Grada Subotice
IASu, F. 429 Zbirka dokumenata „Kolo Srpskih Sestara“ – Subotica (1938– )
Izveštaj o radu Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Subotici od njenog osnivanja pa do 1938, Gradska štamparija i knjigoveznica, Subotica 1938.
Ivana Aritonović, Društveni položaj žena u Srbiji u doba Kraljevine Jugoslavije, u: Baština br. 27, 2009, str. 233-257.
Ksenija Atanasijević, Etika feminizma, prir. Ljiljana Vuletić, u: Ogledi br. 11, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd.
Neda Božinović, Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku, Beograd 1996.
Zoran Veljanović, , Novi Sad, 2010,
Zoran Veljanović, Dušan Radić, u: Luča, časopis za kulturu, umetnost i nauku, 1, 2012, str. 171-172.
Zoran Veljanović, Đura/Đorđe Manojlović, u: Srpski biografski rečnik, Novi Sad 2011.
Zoran Veljanović, Zadužbina Dušana Radića, u: Luča, časopis za kulturu, umetnost i nauku, 14-15, 1999, str. 81-91.
Zoran Veljanović, Kolo srpskih sestara Subotica, Sećanja, Subotica 1995.
Zoran Veljanović, Podaci za istoriju Subotice s početka XIX veka (Popis stanovnika, posednika, vlastelinskog sela Aleksandrova iz 1828. godine), u: Luča, časopis za kulturu, umetnost i nauku, 6-7, 1997, str. 75-82.
Zoran Veljanović, Srpska društva u Subotici tokom XIX i početkom XX stoleća, u: Arhivska građa kao izvor za istoriju, 2000.
Zoran Veljanović, Srpska čitaonica u subotici (1862–1959), Novi Sad – Subotica, 1998.
Zoran Veljanović, Ustavi i pravila srpske čitaonice u Subotici u XIX i XX veku, Novi Sad 2012.
Zoran Veljanović, Zolna Matijević, Subotičko srpsko pevačko društvo „Graničar“ 1865, u: Ex Pannonia, 2, 1997, str. 121-132.
Đorđe Gojković, Petnaestogodišnji rad „Dobrotvorne zadruge Srpkinja“ u Subotici 1877–1892, Subotica 1982.
Enciklopedija srpskog naroda, Beograd 2008.
Jovan Deretić, Kulturna istorija Srba, Beograd 2005.
Dejan Mikavica, Srpsko pitanje na Ugarskom saboru 1690–1918, Novi Sad 2011.
Ljiljana Mirković, Građa o Kolu srpskih sestara u Arhivu Srbije, u: Arhivski pregled, 1-2, 1990, str. 65-76.
Danilo Urošević, Budim i Pešta – Budimpešta: prozor Srbima ka zapadnom svetu, u: Luča, časopis za kulturu, umetnost i nauku, 10, 1998, str. 53-58.
Dijana Musin, arhivistkinja, Istorijski arhiv Subotica
(Rad objavljen u časopisu Istorijskog arhiva ExPannonia, br. 17, 2013, str. 62–70)
[1] Dejan Mikavica, Srpsko pitanje na Ugarskom saboru 1690–1918, Novi Sad 2011, str. 203.
[2] Danilo Urošević, Budim i Pešta – Budimpešta: prozor Srbima ka zapadnom svetu, u: Luča, časopis za kulturu, umetnost i nauku, 10, 1998, str. 53-58.
[3] Zoran Veljanović, Srpska društva u Subotici tokom XIX i početkom XX stoleća, u: Arhivska građa kao izvor za istoriju, 2000, str. 491-508, 493.
[4] Zoran Veljanović, Srpska čitaonica u Subotici (1862–1959), Novi Sad – Subotica 1998, str. 18.
[5] Zoran Veljanović, Srpska društva u Subotici tokom XIX i početkom XX stoleća, u: Arhivska građa kao izvor za istoriju, 2000, str. 491-508, 494.
[6] Isto. Do oslobođenja i ujedinjenja Banata, Bačke, Baranje i Srema sa Srbijom 1918. godine, srpsko građanstvo u Subotici imalo je nekoliko građanskih društava: Srpsko diletantsko družestvo (pozorište), Srpska čitaonica, Srpsko pevačko društvo, Dobrotvorna zadruga Srpkinja.
[7] Isto.
[8] Zoran Veljanović, Ustavi i pravila srpske čitaonice u Subotici u XIX i XX veku, Novi Sad 2012, str. 21.
[9] Zoran Veljanović, Srpska čitaonica u Subotici (1862–1959), Novi Sad – Subotica 1998.
[10] Zoran Veljanović, Đura/Đorđe Manojlović, u: Srpski biografski rečnik, 2011, str. 837-838. Đura Manojlović je bio u rodbinskim vezama sa čuvenim kompozitorom i narodnim tribunom dr Jovanom Pačuom. Njegov sin Cvetko je bio osnivač i profesor Srpske muzičke škole u Beogradu.
[11] Zoran Veljanović, Zolna Matijević, Subotičko srpsko pevačko društvo „Graničar“ 1865, u: Ex Pannonia, 2, 1997, str. 121-132.
[12] Postojala su i druga ženska društva, ne samo dobročinska nego i kulturnog i prosvetnog karaktera kao i ona koja su se borila za emancipaciju i ravnopravnost žena od kojih su neka Žensko društvo, Knjeginja Ljubica,Materinsko udruženje, Knjeginja Zorka, i dr. iz Beograda ili Posestrima, Matica naprednih žena i sl. iz Novog Sada, mada su se osnivala ženska društva, kao i Odbori nekih od ovih društava, i u drugim mestima.
[13] Više o tome u: Etika feminizma, autor Ksenija Atanasijević, priredila Ljiljana Vuletić, u: Ogledi br. 11, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd.
[14] Radi konciznosti rada i neskretanja sa glavne teme, nećemo se mnogo zadržavati na temi položaja žene u 19. i početkom 20. veka u ovom regionu i u Srbiji, iako je ta tema važna. Činjenica da su žene u ovakvim društvima i zadrugama mogle da se, pored svih ciljeva za koje su se borile, bore i za svoju emancipaciju, je značajna. (Detaljnije vidi: Ivana Aritonović, Društveni položaj žena u Srbiji u doba Kraljevine Jugoslavije, u: Baština, 27, 2009, str. 233-257; Neda Božinović, Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku, Beograd 1996).
[15] Đorđe Gojković, Petnaestogodišnji rad „Dobrotvorne zadruge Srpkinja“ u Subotici 1877–1892, Subotica 1982.
[16] Isto, str. 10.
[17] Izveštaj o radu Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Subotici od njenog osnivanja pa do 1938, Subotica 1938. U izveštaju se vidi da je zadruga sarađivala i podržavala ostala društva i zadruge, Srpsku čitaonicu i Srpsko pevačko društvo, što ukazuje na zajedništvo i međusobno poštovanje i među polovima, koje je građanski intelektualni sloj održavao. Takođe ima zapisa o saradnji i pomoći Kolu srpskih sestara u Beogradu – str. 17: „15. februara 1904. po predlogu naše predsednice polovina prihoda od slavske večeri poslata je Kolu srpskih sestara u Beogradu za postradale u staroj Srbiji.“; str. 19: „Kolo srpskih sestara iz Beograda obraća se molbom… u svrhu prodaje kalendara ‘Vardar’, kojoj se molbi Zadruga odaziva, kupuje 20 komada i od tada pa sve do danas svake godine vrši prodaju istih.“
[18] Izveštaj o radu Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Subotici od njenog osnivanja pa do 1938, Subotica 1938, str. 14 i 15.
[19] Enciklopedija srpskog naroda, Beograd 2008, str. 1084. Stara Srbija i Makedonija – od stvaranja novovekovne Srbije, za oblasti Turske države tj. njenih granica naseljene srpskim narodom, koje su u srednjem veku činile centralne delove srpske države, upotrebljivan je pojam Stara Srbija. Geografski je obuhvatala Rašku oblast, Kosovo, Metohiju i današnju severnu i severozapadnu Makedoniju.
[20] Ljiljana Mirković, Građa o Kolu srpskih sestara u Arhivu Srbije, u: Arhivski pregled, 1-2, 1990, str. 65-76, 66.
[21] Enciklopedija srpskog naroda, Beograd 2008, str. 831-833. Mita Petrović, učitelj. Otac slikarke Nadežde i književnika Rastka.
[22] Ljiljana Mirković, Građa o Kolu srpskih sestara u Arhivu Srbije, u: Arhivski pregled, 1-2, 1990, str. 65-76, 67.
[23] Isto, str. 69.
[24] Isto, str. 71.
[25] Isto, str. 73.
[26] Etika feminizma, autor Ksenija Atanasijević, priredila Ljiljana Vuletić, u: Ogledi br. 11, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, str. 64-71 (Ženski pokret, Beograd, januar-februar 1926, 36-43).
[27] Ljiljana Mirković, Građa o Kolu srpskih sestara u Arhivu Srbije, u: Arhivski pregled, 1-2, 1990, str. 65-76, 76.
[28] Istorijski arhiv Subotica (IASu), F. 429 Zbirka dokumenata „Kolo Srpskih Sestara“ – Subotica (1938– ), 13. „Neven“ Subotica br. 24/1938 – članak o osnivanju KSS u Subotici.
[29] IASu, F. 429, 12. Vardar kalendar za 1940. godinu, Izveštaj Kola srpskih sestara – Subotica, 115-116 (postoji napomena: Ovaj izveštaj je za štampanje zadocnio, ali kako je ovome novom Kolu on prvi, Vardar ga ipak, sreće radi, donosi bar na ovom mestu.).
[30] Zoran Veljanović, Kolo srpskih sestara Subotica, Sećanja, Subotica 1995, str. 13.
[31] IASu, F. 429, 12. Vardar kalendar za 1940. godinu, Izveštaj Kola srpskih sestara – Subotica, str. 115-116.
[32] Zoran Veljanović, Podaci za istoriju Subotice s početka XIX veka (Popis stanovnika, posednika, vlastelinskog sela Aleksandrova iz 1828. godine), u: Luča, časopis za kulturu, umetnost i nauku, 6-7, 1997, str. 75-82. Aleksandrovo su po osnivanju naselja naselili Srbi iz Subotice koji su dugo vremena činili većinsko stanovništvo. U Aleksandrovu je posle Prvog svetskog rata naseljen jedan broj srpskih ratnih dobrovoljaca i optanata iz Mađarske.
[33] IASu, F. 429, 12. Vardar kalendar za 1940. godinu, Izveštaj Kola srpskih sestara – Subotica, 115-116.
[34] Isto.
[35] IASu, F. 429,11 (orig. sig. F. 47. IV-524/39).
[36] IASu, F. 47. Senat Grada Subotice, br. 23848/1931. Uredba o upotrebi Jugoslovenskog narodnog doma Kralja Aleksandra I u Subotici. Kako je zgrada Doma podignuta na inicijativu Sokolskog društva u Subotici koji su je potom i koristili, dobila je neformalni naziv „Sokolana“ ili „Sokolski dom“.
[37] Isto, po članu 4. Uredbe o upotrebi Jugoslovenskog narodnog doma Kralja Aleksandra I u Subotici, ceo sprat Doma je dat na upotrebu i kulturnim i nacionalnim institucijama među kojima je bilo i Kolo srpskih sestara… „imaju se sa prostorijama određenim za kulturne i nacionalne institucije zajednički služiti…“
[38] IASu, F. 429, 12. Vardar kalendar za 1940. godinu, Izveštaj Kola srpskih sestara – Subotica, 115-116.
[39] Isto.
[40] IASu, F. 429, 2. (orig. sig. F. 47 III 164/1939) – KSS u Subotici moli podaru 50 litara vina za dobrotvornu zabavu koja će se održati 3. juna.
[41] IASu, F. 429, 12. Vardar kalendar za 1940. godinu, Izveštaj Kola srpskih sestara – Subotica, str. 115-116.
[42] IASu, F. 429, 4. (orig. sig. F. 47 IV 9399/1939).
[43] Isto.
[44] Arhiv SPCO u Subotici, dokumenta iz zaostavštine Danice Konjović, bez. inv. br. Internat „Srpska uzdanica“ je bio smešten u zadužbinsku zgradu koju je SPCO u Subotici darovala srpska narodna dobrotvorka Danica Konjović.
[45] Zoran Veljanović, Kolo srpskih sestara Subotica, Sećanja, Subotica 1995, str. 14.
[46] Pored Kola srpskih sestara, u Subotici su se bavila dobročinskim radom druga srpska, bunjevačka, jevrejska, nemačka i mađarska društva. Ovo je bila koordinirana akcija svih dobrotvornih društava u gradu, u cilju smeštaja i boravka siromašne kolonističke školske dece.
[47] IASu, F. 429, 5. (orig. sig. F. 47 III 222/1940) – Odluka gradskog poglavarstva Sub. o dodeli 50 litara vina KSS.
[48] IASu, F. 429, 6. (orig. sig. F. 47 I 987/1940).
[49] IASu, F. 429, 7. (orig. sig. F. 47 III 115/1941) – Molba KSS za ustup 100 lit. vina, zelenila i zastavica za ukras dvorane.
[50] IASu, F. 429, 8. (orig. sig. F. 47 IV 326/1941) – Molba KSS radi oprosta plaćanja gradske takse na ulaznice dobrotvorne priredbe koju priređuje 1. feb. 1941.
[51] IASu, F. 429, 9. (orig. sig. F. 47 IV 2766/1941).
[52] Zoran Veljanović, Srpska čitaonica u Subotici 1862–1959, Novi Sad – Subotica 1998, str. 89-90; Zoran Veljanović, Ustavi i pravila Srpske čitaonice u Subotici u XIX i XX veku, Novi Sad 2012, str. 41-43.
[53] Zoran Veljanović, Zadužbina Dušana Radića, u: Luča, časopis za kulturu, umetnost i nauku, 14-15, 1999, str. 90; Zoran Veljanović, Dušan Radić, u: Luča, časopis za kulturu, umetnost i nauku, 1, 2012, str. 171-172.
[54] Zoran Veljanović, Bombardovanje Subotice 1944, Novi Sad 2010, str. 72-73.
[55] Arhiva KSS u Subotici, Zapisnici MO KSS 1992-1995, Zapisnik Inicijativnog odbora KSS od br. 1/1992 od 24.09.1992. Na inicijativnom sastanku učestvovale su dr Nedeljka Šarović, Mirjana Salatić, Savka Spasojević, Radoslavka Nikolić, Ljubica Bobić, Gordana Tošić i Hodžić. Zapisnik je vodio Jovan Mihajlo. Zapisnik KSS bez. br. od 25. septembra 1992. Pripreme za održavanje Osnivačke skupštine.
[56] Zapisnici MO KSS 1992-1995. Zapisnik br. 1,2 i 3/1992 od 31.07.1992. priložen spisak uz zapisnik. Radnu grupu u vezi sa pripremama obnoviteljske skupštine činile su dr Nedeljka Šarović, Mirjana Salatić, Radosavka Nikolić, Savka Spasojević, Zorica Pejović i Gordana Žužić. U tom poslu pridružiće im se i druge članice IO Milosava Gavrić, Svetlana S. Simić, Koviljka Petrović, Marija Ljuben, (nečitko) Svorcan, Jovanić Olga, Jovanić Olivera, Milka Jovanić, Gordana Tošić, Marija (nečitko), Ljubica Babić, Marija Medić, Vera Vuletić, Milica Vukadin, Ljiljana Kovčin, Gordana Žutić, Radmila Vladisavljević, Boja Mihajlović, Sofija Lončar, Nedeljka Bokanić, Branka (nečitko), Sofija Trbović i Veroslava Hadžić. Arhiva KSS u Subotici, Prva predsednica obnovljenog MO KSS u Subotici bila je dr Nedeljka Šarović (1992–1998), koja je od 1998. izabrana za počasnu predsednicu. Potom su za predsednice birane: Milosava Gavrić (1998–2000), Marija Blesić (2000–2004), Dušica Zrnić (2004–2008), Marija Kravić (2008–2009) i dr Jelena Birovljev (2009– ). U prvi Upravni odbor po obnavanju rada Mesnog odbora Kola srpskih sestara u Subotici izabrane su: dr Nedeljka Šarović, predsednica,[56] Milka Jovanić, Marija Kravić, Marija Luben, Radoslavka Nikolić Perkučin, dok su u Nadzorni odbor bile izabrane: Mirjana Salatić, predsednica, Vera Vuletić i Ljubica Babić.
[57] IASu, F. 429,16/1992 – Zapisnik sa Osnivačke skupštine.